Drugovi Studenti,
Vas fašisti kolju danas kao što su vas klali i pre sedamdeset i šest godina. To je maloumno, sramno i ponižavajuće, i to ne samo za vas koji ste neposredno izloženi nasilju noža, nego i za nas koji smo prinuđeni participirati s obzirom da smo dovedeni u situaciju u kojoj nas opkoljavaju nemoć i sramota. Zato je pomoć, jedina pomoć koju možemo da vam pružimo, naše mišljenje koje ovdje dobijate u formi poziva:
Opšte je poznato da je student, uz popa i pandura najkonzervativnije stvorenje u zemlji Srbiji. On je podatan da bude instrument svake reakcionarne politike (ovde ćemo sve što nije politika – a politika može biti samo emancipatorična – skraćeno zvatipolicijom), dakle, sredstvo svake policije upravo zbog svog položaja nekoga ko je u stalnom iščekivanju. Zato je prekarnost, isprva negovana u formama prikladnim njegovom prvobitnom porodičnom i užegeneracijskom okruženju (u vidu ‘dobrog vaspitanja’, a potom i ‘subkulturnog stila’), sistemski učvršćena inicijacijom koju prolazi na putu ka svom konačnom položaju – večito nesigurnog subjekta. Student je, tokom čitavog perioda studiranja primoran da pribegava raznim lukavstvima i toliko je predan strategijama preživljavanja i dovijanja da ni ne primeti kada se lukavstvo, uvezeno da bi se ‘sistem podrio’ iznutra, strukturalno ugrađuje u njegov habitus. Zato i ne vidi kako je čak i njegova najrevolucionarnija praksa (kakva je okupacija fakulteta u svrhu pritiska na uvođenje reformi univerziteta) duboko reakcionarna.
Krajnje je vreme da student prestane da ‘okupira’ ono što je, prema njegovim zahtevima, već njegovo, odnosno ‘naše’, odnosno ‘narodno’ i da se samoupravno organizuje oko proizvodnje teorije a ne beskrajnih preganjanja oko cenovnika, učionica na koje ima ‘pravo’ i tome slično. Mora prestati to stalno pozivanje na ‘pravo’ na znanje od aparata koji ga – seksualnom protezom zvanom ‘profesor’, na koju se stalno i opetovano poziva – siluje i ponižava. Jer reforma univerziteta je ‘loša pogodba’ koju student, i ne znajući, potpisuje sa istom tom Državom koja i šalje svoje jugend-koljače na njega, dok mu profesor svojim proizvoljnim klasifikacijama odvlači pažnju i krade vreme. Student misli da će, ukoliko krene maksimalistički (‘besplatno obrazovanje za sve’), dobiti taman toliko koliko mu, zapravo, treba (‘godišnja školarina u iznosu tri minimalne plate’), a upravo je to ono mesto na komepolicija čeka: spremnost na kompromis. Iz kompromisa, to se već odavno zna, profitira samo jači, jer jači je taj koji diktira uslove mogućnosti svakog kompromisa. Logika kompromisa logika je sile. Potčinjeni participira u kompromisu samo kao poraženi.
Zato je jedini način da student izađe iz ovog začaranog kruga u tome da – prestane da bude student. Jer student je nešto što treba prevazići. Student mora učiniti korak ka Nemogućem, čineći nemogući korak: mora postati radnik u teoriji, jer jedino tako može da bude subjektom istine i nosiocem njenih procedura. Sa studentom na periferiji stvar je, u ovom smislu, jasnija nego li sa studentima koji još i mogu sanjati o okovratnicima, belim ili kakvi već danas (benetonizovano) postoje. Naš student je, sasvim izvesno, tokom studija zatupljen sesijama kompromisa i opresivnih praksisa. Tu su koverte, podmlaci političkih partija a onda i partije same, lokalni mikrofašizmi, nepotizam i servilnost što sve poništava sposobnost da se participira u proizvodnji egalitarističkog društvenog okruženja. I onda izađe sa fakulteta misleći da je slobodan, a dočekuje ga – isto to. Jedno te isto. Ovo vam govorimo mi koji smo već bili gde ćete vi biti, kao što ćete tek doći na mesto na kojem smo sada. Iz nas ne progovara nikakva ‘mudrost staraca’ jer mi nismo nikakav ‘savet staraca’ koji poseduje ‘konačne istine’. Mi bismo voleli da postoje i neke druge alternative sem jedne, ali njih nema kao što je i sve manje vremena da se deluje na ostvarivanju i te jedne jedine.
Koja je to alternativa? Postoji li način na koji je moguće odseći glavu toj aždaji koju znamo pod imenom Univerzitet? Mi smo krenuli putem koji nosi ime jedne stare ideje i povezali smo to ime sa jednim starim načinom samoorganizovanja i samoupravljanja: ideja egalitarističkog učenja u formi Radničkog (sve)učilišta. Za sada čitamo po podrumima, sobama, stanovima. Čitamo i radimo po haustorima, u planinskim domovima, po livadama, parkovima i ulicama. Čitamo knjige, a ne profesorske kopipejstovane pamflete sa socijalno prihvatljivim definicijama i ‘znanjima’, pišemo zajednički, razmenjujemo ideje i pokušavamo misliti kao subjekt koji to mišljenje upisuje u samo svoje sužnjevanje. Mi smo, drugarice i drugovi studenti, nezaposleni radnici u proizvodnji teorije. Mi smo sužnji Teorije. Ne priznajemo hijerarhije niti uzuse akademskog polja, ne normiramo pravilima esnafa i ne talimo prihode po platnim razredima. Mi smo partizani istine i duboko smo u šumi. Pridružite nam se, slobodno. Jer ideja slobode i jednakosti je ono od čega polazimo.
Drugovi studenti,
Kolju vas sinovi onih od kojih tražite da sprovedu reforme. A njihovi stričevi su policajci i sudije kojima se žalite. To je tako, jer već decenijama živimo u društvu na ledini.
Ljudi, robovi!
Ostanete li na toj ledini, na brisanom ste prostoru i samo je pitanje časa kada će vas pokositi ravnogorski rafali. Zato je vreme za šumu.
Smrt fašizmu!
